Kada mi je bilo 3-4 godine, napravio sam neki zijan (slomio času ili zdjelu, ne sjecam se 
). Nisam htio nikome reci, da se ne bi ljutili na mene. Ali naravno saznalo se I tada mi je mama rekla nešto što neću nikada zaboraviti, i što ni u jednom trenutku u mom životu nije bilo upitno: da će biti uz mene i voljeti me šta god da se desi, šta god da uradim. Kaže mi kad misli da nešto pogrešno radim u životu, ne slažemo se oko nekih stvari… ali to nikada ne utiče na činjenicu da me voli i da je uz mene i protiv cijelog svijeta ako treba (a to je obostrano). Kada sam joj rekao da sam trans, bila je u totalnom šoku. Trebalo joj je dugo da to “svari.” Ali nikada nije rekla niti učinila ništa zbog čega sam mogao sumnjati da me voli jednako kao i prije. Takvu mamu, tj. roditeljstvo bilo kojeg roda 
, zaslužuju sva djeca.
I onda dodju neki tamo da mi govore šta je obitelj, ko se tako može nazvati, kakvu djecu treba ili ne treba voljeti i prihvatiti… Takvi očigledno nemaju pojma šta nas veže i šta čini obitelj. Insistiraju na tome da samo oni znaju šta je obitelj. Navodno im je jako stalo do djece, a u isto vrijeme se bore svim silama da kontrolišu i sankcionišu roditeljsku ljubav kojoj je dobrobit djeteta važnija od politike, religije, režima, i komentara komšiluka. Gdje postoji ta ljubav, sa djecom ili bez njih, bez obzira na rod, broj i padež osoba koje čine obitelj – stvar je u ljubavi, u tome da srca zajedno stoje i suoče se sa ovim svijetom u kojem živimo, i kažu “Ne dam te ni za šta na svijetu!”
Autorstvo: Ryan