TMBlog

Kavez – Žaklina

July 27, 2014

Piše: Gordana Mitrović Bilo je to jedno od onih neplaniranih večeri kada se eto zadesismo ja i moje dve prijateljice, da pijemo i pričamo o svemu i svačemu. Gledam te dve proste duše, romskog porekla i slušam njihove ispovesti. Sve se nekako nadovezalo, ispijane čaše, muzika, lepa domaćinska atmosfera. Bile su mi slatke skroz. Nedefinisane i neizgrađene, svaka na svoj način luckasta. Nevinog izgleda, mada doduše ljudi kad ih vide na ulici vide ono što žele da vide. Da su crni, prljavi, prosti i problematični građani drugog reda. I ja se negde tu uklapam, jer svaka različitost koja se kosi sa društvenim tradicijama se ne toleriše. Zato ih i razumem i uvek sam tu da zaštitim slabijeg, nezaštićenog. Delim ljude na dobre i loše. Ovo su dve neiskvarene osobe koje žive na ivici margine, siromašni i nisu imali priliku da budu nešto više. Nisu one birale put, već je put izabrao njih. Jedna od njih, malo pismenija, žena u duši, vizuelno muškarac, je otvorila svoju dušu. Zanimljiva priča, zato sam i želela da je napišem.

Takozvana mala Žaklina, kako su je prekrstili, došla je sa svojih 13 godina do saznanja da je drugačija od ostalih. Ostavljena u domu kod svoje bake i deke, nije mogla očekivati mnogo toga. Bili su stari ljudi, ali prednost je bila u tome da je bila bar kod svojih, a ne kod nekih tuđinaca. Detinjstvo joj je bilo lepo. Siromašno se živelo, ali se moglo izaći na kraj. Što malo od socjalne pomoći, što od onog što deka pokupi u kontejnerima. Ko bi rekao da se u njima može naći hrane, pa čak i polovna garderoba, ukrasi, lampe, obuća. Sve što je iole očuvano i bilo u upotrebi, prodavalo bi se na pijaci. Ko mala pravila bi društvo deki u obilaženju kontejnera, znalo se čak i koja je njihova teritorija i niko nije smeo da im priđe, a kamoli da promoli glavu. Žaki je bila u jednom od kontejnera, jer deka nije mogao da se naginje, pa je bilo lakše da ona čeprka po njemu. Dešavali su se i manji incidenti, gde je mala Žaki gađala neku stariju ženu sa korama od banane, jer je ta žena udarila dedu. Ispala je tu opšta histerija, gde je baka počela da pritrčava deki i da kune ženu na sav glas, nazivajući je raznim pogrdnim imenima. Naravno ni ta žena nije ostala dužna. Nastala je opšta gužva oko mesta i đubrišta. Od dreke i vike, ljudi zaboravili na dete, pa kada su otišli svi kući, shvatili su da je Žaki ostala u kontejneru… Ja sam se ovome toliko smejala, da su mi suze navrle na oči. A i to kako je ona to ispricala, opisno i komično…To je bio jedna od njenih dogodovština u detinjstvu. Već kad je stasala i ušla u pubertet, počeli su da joj se sviđaju dečaci. Okolina ko okolina, smatrali su je čudnom. Sa obzirom da je feminizirana, sitna, stariji dečaci iz kraja bi je kao slabiju, oponašali, pravili šale na njen račun. Tako je bilo i jednog vrelog podneva kad je morala do prodavnice. Ispred su sedeli neki Romi od 15 do 18 godina i čim su je uočili već iz daljine, počelo je gurkanje i tiho podsmehivanje. Opijeni pivom, nekontrolisani, delovali su ko problem, što je i Žaklina predosećala, ali nije htela da bude kukavica. Išla je s podignutom glavom. Jedan od njih se već vrlo razgovetno i glasno izjašnjavao da mrzi pedere i da ih treba pobiti. Sad već sa strahom ulazi u prodavnicu i znala je da je tu sigurna, ali šta će biti kad izađe? Sa strepnjom je izašla i krenula ka kući. Pokušala je da ne obraća pažnju na njih, misleći da je neće dirati. Međutim jedan joj prišao otpozadi i šutnuo je u dupe, da je pala i razbila nos. Krv je šikljala ko iz rukava, šokirana i uplašena, trčala je ka kući, zaboravivši kesu sa namirnicama koje je kupila. I dalje je čula povike i pretnje da je više ne vide tu. Muškarčine na delu. Pravi likovi. Tako isfrustrirani i jadni, mačo muškarci su jednom pederu pokazali gde mu je mesto. Čim se pojavila tako kući krvavog nosa, baka je počela da kuka. I tako je Žaki po prvi put imala iskustva sa huliganima. Kaže da je od tog dana postala druga osoba. Znala je da će ovo da je prati kroz život i da će biti obeležena… Suočena sa strahom, izgubila je na samom startu samopuzdanje. I sama sam se naježila, saosećala sam sa njom, jer sam i ja bila izvređena, ponižena… Mesecima nije izlazila iz kuće, stvorila je svoju sobu kao oazu mira. Pobegla je od stvarnosti, iz škole bi se vraćala uplašena da je opet ne startuju dečaci iz kraja. Strepela je za svoju sigurnost, i da je htela da se bori, nije znala kako. Upala je u depresiju što je uticalo na sve, ubrzo više i nije išla u školu. Deka i baka su bili uvereni da ide u školu, ali dolazak razrednog starešine ih je uverio u suprotno. Počeli su problemi i kod kuće. Neshvaćena od strane porodice i od strane okoline, odlučila je da potraži utočište, da bude negde gde će se osećati prihvaćenom. Njen prvi susret sa prostitucijom je bio u četrnaestoj godini. Sklupčena na klupi u parku, gladna, jedna od kraljica trotoara je spazila i uzela pod svoje. Od tog trenutka je bila njeno vlasništvo. Zanesena pažnjom i ljudi sličnih njoj, ništa joj nije drugo preostalo no da se uklopi, da kupi njihove fazone i da opstane u tom čoporu. Ništa drugo joj nije bilo ponuđeno, sem kaveza…… Sumnja u svoj pol i identitet, izaziva strah, nesigurnost. On zna da zna, ali ni samom sebi nesme to reći naglas. Zna da je žensko u srcu, ali nije na papiru i nije kada skine odeću! Morao je biti u blizini sebi sličnih.