Kada mi je bilo 3-4 godine, napravio sam neki zijan (slomio času ili zdjelu, ne sjecam se 
). Nisam htio nikome reci, da se ne bi ljutili na mene. Ali naravno saznalo se I tada mi je mama rekla nešto što neću nikada zaboraviti, i što ni u jednom trenutku u mom životu nije bilo upitno: da će biti uz mene i voljeti me šta god da se desi, šta god da uradim. Kaže mi kad misli da nešto pogrešno radim u životu, ne slažemo se oko nekih stvari… ali to nikada ne utiče na činjenicu da me voli i da je uz mene i protiv cijelog svijeta ako treba (a to je obostrano). Kada sam joj rekao da sam trans, bila je u totalnom šoku. Trebalo joj je dugo da to “svari.” Ali nikada nije rekla niti učinila ništa zbog čega sam mogao sumnjati da me voli jednako kao i prije. Takvu mamu, tj. roditeljstvo bilo kojeg roda 
, zaslužuju sva djeca.